Како узгајати орхидеју везану за дрво у свом дворишту.

Они који узгајају орхидеје у Европи или Сједињеним Државама требају грејани стакленик током већег дела године. У Бразилу, у великим деловима земље, могуће је урадити оно о чему ти људи само сањају: везати орхидеју за дрво у дворишту и оставити је тамо да живи, практично сама, деценијама.

То је најближи природном узгоју који постоји, најјефтинији за одржавање и онај који производи најбујније биљке. Такође је најмање документован на португалском, јер је скоро сав садржај превод материјала из хладних клима.

Овај водич покрива шта одређује исход: које врсте су прихваћене, како одабрати дрво, како га осигурати без оштећења биљке и шта радити у првих неколико месеци док се не причврсти.

Прво, важна исправка: орхидеје нису паразити.

Ова заблуда наводи многе људе да чупају орхидеје са дрвећа, мислећи да спасавају дрво. Тачно је супротно: нема штете.

Већина гајених орхидеја су епифити — живе на другој биљци, користећи је само као физичку потпору. Корен се држи за кору и апсорбује воду из кише и влажности ваздуха, као и хранљиве материје из органске материје која се тамо акумулира.

Не продире у ткива дрвета и не узима ништа од њега. То је потпуна супротност имели, која је прави паразит и заиста узрокује штету.

Разумевање овога мења узгој: коренов систем епифита еволуирао је тако да буде изложен ваздуху , наизменично између влажних и сувих периода. Зато их закопавање орхидеја у баштенску земљу убија - то није недостатак хранљивих материја, већ гушење корена.

Који родови функционишу у дрвету?

Не прихватају га сви. Критеријуми су толеранција на сунце, директну кишу и температурне промене.

Одлично функционишу: Катлеја и њена група, укључујући бразилске врсте; Онцидијум; Дендробиум; Брасавола; Епидендрум. То су биљке којима је потребно јако светло, имају псеудолуковице за складиштење воде и могу да издрже циклусе суше.

Они раде са извесним резервама: Ванда успева у топлим климатским условима, али само у висећој корпи, не везаној за дебло — потребно јој је потпуно слободно корење. Булбофилум је прихвата, под условом да је на осенченијем месту.

Не препоручујем орхидеје Фаленопсис. Њихова једина тачка раста, у средишту розете, акумулира кишницу и трули — а без ове тачке, биљка нема где да клија. Ако инсистирате на њиховом узгоју, морају бити нагнуте и држати под покровом, што поништава предност.

Такође нису погодни: Папхиопедилум, који расте у отпадном лишћу на земљи и није типичан епифит; и Масдевалија, којој је потребна стална хладна температура и висока влажност ваздуха, што је тешко гарантовати на изложеном дрвету.

Како одабрати дрво

Избор дрвета је важнији од технике везивања. Три критеријума, по редоследу важности.

Груба кора која се не љушти. Корену је потребна неравна површина за хватање. Глатка кора то отежава, а кора која се љушти у плочама је још гора: дрво буквално одбацује орхидеју заједно са старом кором.

Зато је еукалиптус лош избор — кора се љушти у тракама, а биљка отпада месецима након што се учврсти. Бор има исти проблем, који погоршава смола.

Добре опције које се обично налазе у бразилским двориштима: дрво манга, дрво жаботикабе, дрво гуаве, дрво индијског ораха, дрво ипе, дрво кваресмеира, дрво пау-феро, дрво жакаранда. Воћке са дебелом кором су обично одличне.

Крошња која филтрира, а не блокира. Идеално дрво пропушта светлост на шарени начин. Веома густа крошња оставља превише сенке и биљка не цвета; дрво готово без лишћа је изложено пуном сунцу и изазива опекотине.

Зимзелено дрвеће је предвидљивије. Дрвеће које зими изгуби све лишће драстично мења светлост током сезоне када многе орхидеје цветају – ово може да функционише, али захтева пажњу.

Где на дрвету поправити

Положај одређује светлост, дренажу и стабилност.

Изаберите рачвање — тачку где се дебло спаја са граном. Тамо постоји природна подршка, биљка неће клизити и обично акумулира нешто органске материје, што помаже у почетку.

Источна страна дебла. Јутарње сунце је нежније; поподневно сунце током бразилског лета спаљује лишће, чак и оних врста које воле јаку светлост.

Висина између једног и по и два метра. Довољно висока да побегне од пужева и голаћа који се пењу са земље, довољно ниска да можете заливати и прегледати без мердевина.

Биљка треба да буде нагнута, никада са растом окренутим нагоре. Кишница треба да се одводи. Садња хоризонтално или благо нагнута спречава накупљање воде у наборима.

И избегавајте место испод гране која непрестано капље после кише - хронично преплављивање трули корење баш као и саксија без дренажне рупе.

Како то поправити, корак по корак.

Циљ је чврсто држати биљку шест месеци до годину дана, док се њено корење само не учврсти. Након тога, везивање није потребно.

Изаберите прави материјал. Сисал канап, платнену траку или траку од најлонске чарапе. Сисал има предност што се природно разграђује мање-више у року од времена потребног да се корен укорени.

Никада не користите жицу директно на биљци. Она пресеца ризом како биљка расте. Ако вам је потребна жица за структуру, она не сме да додирује живо ткиво.

Немојте забијати ексерима или завртњима биљку у дрво. Ране на деблу су улазне тачке за гљивице.

Поставите јастук за задржавање влаге. Шака кокосових влакана, сфагнум маховине или маховине између основе орхидеје и коре задржава влагу током првих неколико месеци, што је најкритичнија фаза. Само мало - довољно да се спречи да се осуши за неколико сати.

Вежите га за ризом или основу, не за листове. Чврсто га причврстите, али немојте га затезати док не остави траг. Биљка не би требало да се љуља на ветру, јер се нови корени лако ломе.

Поставите корен уз кору. Корен који лебди у ваздуху неће се прилепити. Потребан му је контакт да би избацио длачице које ће се прилепити за површину.

Право време: пролеће

Садите у пролеће, између септембра и новембра. Тада биљка улази у активан раст и ствара ново корење — и управо то ново корење омогућава биљци да се причврсти.

Покушај садње зими је губљење времена: биљка, када се једном подигне, не производи корење, остаје везана месецима и рањивија је током овог периода.

Као и увек, немојте ово радити када је биљка у пупољку или цвета. Сачекајте док се цветање не заврши.

Првих шест месеци

Ово је фаза која одређује да ли ће полетети. Након тога, рад пада готово на нулу.

Заливајте чак и ако је падала киша. Док се коренов систем не успостави, биљка нема приступ влази која се задржава у кори. Током сушних периода, заливајте благо цревом свака два или три дана.

Сачекајте мало пре него што ђубрите. Оставите да прође неколико недеља након што се биљка укорени. Ђубрење биљке која је управо додирнута, са евентуално оштећеним кореном, има тенденцију да је више сагори него што је храни.

Затим, ђубрите прскањем. Нанесите добро разблажен раствор на корен и околну кору током вегетације. Ђубриво са спорим ослобађањем у мрежастој врећи везаној изнад биљке такође функционише - киша га постепено раствара.

Повремено проверавајте везивање. Може се олабавити на ветру или затегнути током раста. Ако је сисал већ истрошен, а биљка је остала чврста, онда је осигуран – нема потребе да га поново вежете.

Како пресадити биљку која је већ у саксији

Већина људи не почиње са садницом са голим кореном — почињу са биљком која већ годинама расте у саксији. Процес пресађивања има детаљ који мења исход.

Уклоните супстрат у потпуности. Остављање блока старе коре између биљке и дебла ствара тачку која задржава воду предуго и трули. Претходно добро залијте и пажљиво га разбијте.

Одсеците само мртви корен. Живи корени, чак и ако су криви и лоше постављени, треба да остану. Они ће сами преусмерити свој раст ка кори.

Сачекајте док се коренов систем потпуно не развије. Нови, зелени и активни врхови корена се веома лако ломе. Идеално би било да то урадите почетком пролећа, када раст чупа биљке, али су врхови још увек кратки.

Сачекајте годину дана адаптације. Саксијске биљке имају корење навикнуто на сталну влагу и биће им потребан циклус да развију ваздушно корење. Уобичајено је да не цветају у првој сезони након пресађивања – то није грешка, то је прелазни период.

Бразилке су најбоље кандидаткиње.

Ако је идеја да узгајате дрво у свом дворишту, врста која је пореклом из вашег региона је најлогичнији избор – она већ успева у том окружењу, у истој клими, само неколико километара даље.

Катлеја интермедија је једна од најотпорнијих и одлично успева када се везује за дрвеће на југу и југоистоку Бразила. Катлеја волкијана и Катлеја нобилиор успевају у региону Серадо, где им сушна сезона не смета.

Епидендрум и брасавола су готово неуништиви у овој врсти узгоја и добри су за први покушај. Аутохтони онцидијум такође добро реагује, са предношћу цветања на дугој и упадљивој стабљици.

Једина мера предострожности је у вези са пореклом: купујте из расадника или од произвођача, никада из дивљег извора. Осим што су неправилне, биљке узете из дивљине се лошије прилагођавају управо зато што потичу из веома специфичне микроклиме.

Колико биљака по дрвету?

То те тера да желиш да напуниш дрво храном, и ту грешиш.

Свакој биљци је потребан простор за бочни раст годинама. Добро укорењена катлеја заузима значајну површину за пет година, а додиривање грудвица значи конкуренцију за светлост и стајаћи ваздух између њих.

Практична смерница: оставите најмање шаку и по слободног простора око сваке биљке приликом садње, више ако је у питању брзорастућа врста. Код дрвета средње величине, три до пет добро размакнутих биљака даће више од десет густо збијених.

Њихова дистрибуција на различитим висинама и на различитим странама такође помаже: користи различите микроклиме истог дрвета и смањује могућност ширења штеточина са једног дрвета на друго.

Годишње одржавање, након успостављања

Ево је награда: годишње оптерећење је минимално. Један преглед годишње, у пролеће, покрива скоро све.

Уклоните нагомилано лишће и остатке између биљке и дебла. Вишак органске материје задржава превише воде и постаје плодно тло за труљење.

Проверите да ли се брусица додирује са суседном биљком или је прерасла ослонац. Ако је изашла из гране и опуштена, вреди поново везати нови део.

Поделите га ако постане превелико. Дрворед формира издашну грудву и најлакши је извор резница за замену или заузимање другог дрвета.

Наставите са ђубрењем прскањем током вегетације, а престаните зими — овде важи иста календарска логика као и за узгој у саксијама.

Осим тога, кишница и дрво пружају хлад. Свако ко жели да провери распон светлости и температуре за сваки род пре него што изабере шта ће везати може пронаћи информативне листове о узгоју по родовима у листовима културе Америчког друштва за орхидеје , који су најчешће коришћена референца у овој области.

Прави ризици узгоја на отвореном.

Пужеви и голаћи су проблем број један. Ноћу једу ново корење и цветне пупољке и могу уништити цео цвет у једној ноћи. Висина помаже; ноћни преглед батеријском лампом решава проблем када се појаве.

Сами мрави не једу биљку, али размножавају и штите брашнасте бубе и лисне уши у замену за шећерни секрет. Траг мрава који се пење по деблу је знак да вреди тражити штеточине.

Ветар и олује. Новопосађене биљке су оне које трпе највећу штету. Заштићена грана вреди више од огољене.

Хладно. У регионима са мразом, трајно узгој на отвореном не функционише за тропске врсте. Испод 10°C већина пати, а мраз их убија.

Крађа. Вреди поменути, јер је уобичајена у урбаним срединама: цветна биљка везана за дрво на тротоару или видљива са улице нестаје. Ограђено двориште је друга прича.

Орезивање дрвећа. Унапред се договорите са орезивачем. Видео сам како читаве колекције нестају током орезивања без претходне најаве.

Алтернативе када нема добрих стабала.

Непоседовање одговарајућег дрвета не елиминише потребу за узгојем на отвореном. Три приступа добро функционишу.

Мртво стабло дрвета причвршћено за земљу или у велику саксију. Комад дрвеног стабла, са кором, служи као вештачко дрво и може се поставити тамо где је светлост најбоља.

Пергола, луковица или дрвена ограда. Груба дрвена површина прима причвршћиваче, а конструкција омогућава контролу сунчеве светлости помоћу мреже за сенчење.

Висећа корпа или послужавник. Одржава логику гајења из ваздуха са предношћу могућности премештања биљке у складу са годишњим доба — и то је једина одржива опција за оне који имају само балкон.

Да ли је вредно тога?

За праву врсту биљке, и у клими без мраза, то је најбоља метода узгоја која постоји. Биљка добија праву светлост, сталну вентилацију, природни циклус влаге и сувоће и температурне разлике између дана и ноћи које су потребне неколико врста за цветање – све бесплатно, без икакве опреме.

Добро укорењена катлеја на дрвету манга ће израсти у велику грудву за само неколико година и цветати сама, што захтева делић рада који би иста биљка захтевала у саксији у затвореном простору.

Цена је прихватање мање контроле: превише кише, баштенске штеточине, ветар. Али они који имају двориште и живе у региону без мраза остављају новац на столу гајећи само у саксијама.